U rastućem konfliktu između vladajuće
partije FLN i islamističke partije FIS Mesaudi je predstavnica „treće
sile“, koja zahteva i podržava demokratski Alžir, koji će respektovati
tradicionalne razlike mnogobrojnih naroda: „Ja sam protiv starih snaga
FLN-a, koje gotovo 35 godina sistematski uništavjau Alžir, kojima je uspelo da
pred sobom imaju hiljade mladih gotovo nepismenih ljudi, bez posla i stana. Ja
ne želim ni jedno od ponuđenih društava i borim još od 1979. godine se
za drugi model.“
FLN-ova država, koja je proglasila islam za državnu
religiju, islamističkom pokretu nije pružila nikakav otpor, nego ga je
pokušala instrumentalizovati protiv demokratskog i građanskog pokreta.
Demokrate i žene sve su više postajale žrtve terorističkih akcija, koje
se uglavnom pripisuju islamističkim grupama, ali grupama koje finansira
arapska država. Ove akcije su s početka imale veliki odek i u stanovništvu,
obzirom da se dobro smišljenom politikom davala pomoć najsiromašnijim u
džamijama, a besperspektivnoj mladeži ponudila se kakva-takva slika sveta.
Žene, ukoliko se nisu priključivale islamističkom pokretu, bile su
cilj islamističke propagande koja ih je proglašavala grešnima, a i
same su bile krive ukoliko nisu mogle pronaći posao, iako je s početka
90-tih godine jedva svako stoto radno mesto bilo dodeljivano ženi.
Kada je
1991. godine Islamski sveti front na prvom prebrojavanju glasova za
parlamentarne izbore osvojio 42% glasova, vojska je prekinula izbore. Mesaudi
i drugi demokrati pozdravili su prekidanje izbora zbog straha od
uvođenja islamske države po ugledu na Sudan ili Iran. Kada je 1992.
godine bivši vojnik Muhamed Budiaf imenovan za predsednika, ona je
radila u njegovom savetodavnom gremiju, s obzirom da se on zalagao za
demokratske reforme. U junu iste godine Budiaf je ubijen pred uključenim
kamerama. Nakon toga došlo je do ciljanih atentata na demokrate i
intelektualce. Osvetničke akcije vojske nisu išle u prilog civilima,
već islamističkim grupama. Broj do sada palih žrtava od prekida
izbora procenjuje se na 30.000 do 40.000. 12.6.1993. godine Mesaudi je
postala žrtva javne smrtne presude, tzv. „fetve“ koja ju je
proglasila „divljači za odrstrijel“.
Mesaudi se odlučila da ostane u svojoj
domovini, a ne da pokuša pobeći u inostranstvo kako su to radili mnogi
progonjeni. Od tog dana ona živi u podzemlju i svaki dan menja mesto boravka,
a podržavaju je njena rodbina i prijatelji. Morala je
prestati sa svojim radom kao nastavnica. Postala je simbolom otpora. Uspela je
pukim slučajem preživeti dva atentata. Njen politički rad se, uprkos
najtežim uslovima nastavlja: U novembru 1993. godine izabrana je za jednu od
potpredsednica „Pokreta za Republiku“ (Mouvement pour la république, MPR).
Ona u svojim govorima kritikuje i neaktivnu ulogu zapada i neumorno ukazuje na
desetine hiljada civilnih žrtava u ovom „ratu protiv naroda“, te posebno
naglašava povredu prava žena.
1997. godine na otvorenoj listi RCD-a ona je
izabrana u Parlament. S tim u vezi bitna je njena kampanja „Milion potpisa“
kojom pokušava promeniti zakon o porodičnom pravu u korist žena. Kada je
nakon krvavog ugušivanja protesta berbera ona dala izjavu solidarnosti, njene
dugogodišnje kolege su je isključile iz partije. Ona smatra da je razlog
za to zapravo njena borba za prava žena. Kalida Mesaudi
je jedan od organizatora udruženja "S.O.S. Femmes en Détresse".
Kalida Mesaudi je tačno četiri godine
starija od njene zemlje Alžira, koji je 1962. godine nastao nakon krvavih
borbi za osvajanje nezavisnosti i oslobođenje od francuske
kolonijalizacije. Rasla je sa dva brata i dve sestre u uglednoj kabiliskoj
porodici. Tu je i upoznala alžirski islam koji je u svom izvornom obliku
dosta tolerantan: Svaki čovek je odgovoran samo Bogu, a privatnost
vere se poštuje.
Otac,
državni službenik, hteo je da joj pruži što je moguće bolje
vaspitanje. Tako je Mesaudi posećivala veoma uglednu žensku
gimnaziju. Ovde se morala susresti sa arabizacijom školstva, jednom od
mnogih pogrešnih odluka vladajuće socijalističko-vojne
partije jedinstva FLN (Front nacionalne slobode), te sa sistemom kojeg su
obežavale korupcije i prividna privreda. 1982. Mesaudi je počela raditi kao
nastavnica matematike. Ona se pokušala boriti protiv arabiziranja i
islamiziranja obrazovnog sistema, te se zalagala za održanje svetskog
standarda u vaspitanju dece.
Tek početkom 80-tih godina po prvi put se
politički oglasila, kada se izjasnila protiv novih po žene
nepravednih zakona FLN-režima. Novi izborni zakon odobravao je muškarcima da
glasaju umesto njihovih žena. Novi zakon o porodičnom pravu, potcrtavao
je da žene celi svoj život ostaju zavisne od muških pripadnika svoje
porodice, dakle od njihovih supruga. U brakorazvodnom pravu, te u zakonima o
nasledstvu žene su bile oštećene. Ovi zakoni predstavljali su kršenje
Ustava, koji je i za žene i za muškarce propisivao jednaka prava i obaveze.
Zajedno sa feministkinjama, komunistkinjama i starim partizankama iz oslobodilačkog
rata Kalida Mesaudi sakupila je 10.000 potpisa protiv novih propisa porodičnog
prava i sa hiljadama žena organizovala demonstracije na ulicama. Zakon o putovanjima zbog
stvarno jakog pritiska žena morao je biti povučen, ali je zakon o porodičnom
pravu, ipak, uspostavljen 1984. godine. Ovo je bio još jedan korak vlade koja je
zemlju udaljavala od demokratije i vodila je prema islamizaciji.
15. marta 1985. godine Mesaudi je sa svojim
saradnicama i istomišljenicama osnovala „Udruženje za jednakost muškaraca i
žena pred zakonom“, koje je postojalo do 1989. (="Association pour
l’egalité devant la loi entre les femmes et les hommes"), ona je postala
preteča građanskog alžirkog pokreta za prava žena, osim toga ona je
velika simpatizerka kulturnog pokreta Kabila koji zahtevaju priznavanje njenog
jezika i kulture.
1988.
godine nakon veoma teških nemira vlada se
odlučila da demokratizacijom potraži izlaz iz teške socijalno-ekonomske
situacije. Ovo je imalo za posledicu organizovanje više od 50 partija i
časopisa
koji su kritikovali vladu. Ovo otvaranje nije dozvolilo organizovanje
samo levičarsko-liberalnih partija kakva je bila RCD (Udruženje za
kulturu i demokratiju) kojem
je bliska bila i Kalida Mesaudi, već i organizovanje islamističkih
partija kao što je FIS (Islamski sveti front). 1990. godine Mesaudi je
osnovala feminističko „Nezavisno udruženje za dobivanje prava žena“
("Association indépendant pour le triomphe des droits des femmes"
AITDF), i postala njegova predsednica.
Klara Cetkin je u SPD-u sa Rozom Luksemburg, bliskom prijateljicom i
poverenicom bila jedna od glavnih ličnosti levog revolucionarnog krila partije.
U debati o revizionizmu na početku
dvadesetog veka sa Rozom Luksemburg napada reformističke teze Eduarda Bernštajna.
Cetkinovu je veoma interesovala ženska politika,
uključujući borbu za ravnopravnost i pravo glasa za žene. Razvila je
socijaldemokratski ženski pokret u Nemačkoj; od 1891. do 1917. pisala je za SPD-ove
ženske novine Die Gleichheit (Jednakost). Godine 1907. postaje vođa
novoformirane "Ženske kancelarije" u SPD-u. Organizovala je proslavu
prvog "Međunarodnog dana žena", 8. marta1911.
Tokom Prvog svetskog rata, Klara Cetkin je sa Karlom Libknehtom, Rozom Luksemburg i drugim
uticajnim političarima iz SPD-a odbacila partijsku politiku Burgfrieden
(primirje sa vladom, obećanje o uzdržavanju od svih štrajkova tokom rata). Uz
druge antiratne aktivnosti, Cetkinova je ortanizovala međunarodnu žensku
antiratnu konferenciju u Berlinu1915. godine. Zbog antiratnih stavova bila je hapšena nekoliko
puta tokom rata.
1916, Klara Cetkin je bila jedan od saosnivača Spartakističke lige i Nezavisne
socijaldemokratske partije Nemačke (USPD) koja se 1917. otcepila od svoje
matične partije, SPD-a, zbog neslaganja sa njenim proratnim stavovima. Januara 1919, nakon Nemačke revolucije
novembra prethodne godine, osnovana je KPD (Komunistička partija Nemačke) kojoj Klara
Cetkin pristupa i predstavlja je od 1920. do 1933. u nemačkom parlamentu. Intervjuisala je Lenjina o
"ženskom pitanju", 1920. i transkript intervjua se može naći na [1]
(na engleskom).
Do 1924, Klara Cetkin je bila član centralne kancelarije KPD-a;
od 1927.
do 1929.
bila je član partijskog centralnog komiteta. Takođe je bila član izvršnog
komiteta Komunističke internacionale (Kominterna) od 1921. do 1933. Godine 1925. izabrana je za predsednika nemačke levičarske
humanitarne organizacije Rote Hilfe (Crvena pomoć). Avgusta 1932, kao predsedavajuća
Rajhstaga po starešinstvu, pozvala je narod da se bori protiv nacionalsocijalizma.
Zbog zabrane socijalističkih aktivnosti koju je u
Nemačkoj uveo Bizmark, 1878, Klara Cetkin je
prešla u Cirih, 1882. a zatim je otišla u egzil u Pariz. Tokom boravka u Parizu igrala je važnu ulogu u
osnivanju Socijalističke internacionale. Takođe je
uzela prezime svog partnera, ruskog revolucionara Osipa Cetkina sa kojim je imala dva sina.
Kasnije je bila udata za umetnika, Georga Fridriha Cundela od
1899. do 1928.
Potaknuta revolucionarnim događanjima 1789. sve više se okretala
prema politici. De Guž je bila redovna posetiteljka sednica
Nacionalne skupštine. Svoje ideje pretočila je u predloge socijalno-političkih
mera, koje je štampala o svom trošku i lepila kao plakate po Parizu. Na taj
način je o njoj diskutovao ceo Pariz.
Svojom Poveljom o pravima žene i građanke Olimp
de Guž bila je prva osoba koja je formulisala zaista opširna ljudska i
građanska prava. Član 1. glasi: Žena je rođena slobodna i ostaje jednaka
muškarcu u svim pravima. Socijalne razlike mogu se opravdati samo blagostanjem
zajednice.
Ova deklaracija je postigla veliki ugled u celoj
Francuskoj, ali i u inostranstvu. Njen spis "Tri urneka ili dobrobit
domovine" doveo je do njenog hapšenja. Ovo je dalo povoda da se u Olimp de
Guž prepozna pripadnica partije žirodinaca, koja je istovremeno (maj/juni 1793.) bila
izbačena iz Konventa. De Guž je u svom spisu predložila referendum na kojem bi narod glasao o tri predložena oblika
vladavine: "Republikanska vlada, jedna jedina i posredna, federativna
vlada ili monarhija". Pored toga u decembru 1792. godine ona je javno,
pre svega iz humanih razloga, stala u odbranu kralja.
On je želela promenu društva, ali ne putem besmislenog nasilja, već putem reči,
objavljivanjem spisa i apelima na zdrav razum. Time je ona - uprkos razlici
između nje i Rusoa - ostala prava zastupnica
prosvetiteljstva.
De Guž je došla pred tribunal Revolucije. Obe
akcije, njen spis, te njen istup u odbranu kralja protumačeni su kao zalaganje
za monarhiju. 3. novembra 1793. godine Olimp de Guž
je giljotirana.
Olimp nije osuđena samo kao pripadnica partije
žirondinaca, već i kao borac za prava žena.
Njene reči su nastavile da žive i posle nje: "I pored svih intriga, i
pored svih stranaka čije su strastvene borbe podelile Francusku, odabrala sam
za sebe sasvim novi put, oslanjajući se samo na moje sopstvene oči, slušajući
samo moj unutrašnji glas, usprotivila sam se tlačiteljima i svoj sam život
žrtvovala Revoluciji."
Olimp de Guž (rođena Meri
Guž 7. maja 1748.
– pogubljena 3. novembra 1793.) je bila francuska spisateljica i revolucionarka i borac
za prava žena za vreme Francuske revolucije. Napisala je čuvenu
Povelju o pravima žene i građanke.
Olimp de Guž je rođena 1748. u Montobanu u blizini Tuluza u južnoj Francuskoj kao Mari Guž. Njeno poreklo bilo je malograđansko.
Iako je bila jednako pametna, kao i lepa, njenu inteligenciju nisu poštovali i
unapređivali: gotovo da nije znala čitati i pisati, a kao neko poreklom iz
južne Francuske nije znala govoriti ni čisti francuski jezik. Svoja dela
kasnije je diktirala sekretarici.
Uprkos mnogobrojnim manama: „pogrešan“ pol,
„pogrešno“ poreklo, loš odgoj, bez imetka i još pored toga još udovica, Mari
Guž nije želela da se prepusti životu kakav ju je očekivao. Ona se preselila u
revolucionarni Pariz, gde je sama sebi dala lepo ime „Olimp de Guž“, te
stupila u kontakt sa obrazovnim krugovima i kulturnim društvima. Živela je od
darova koje su joj davali njeni ljubavnici, koji su istovremeno plaćali i njene
troškove, a klevetu da je kurva prihvatila je kako bi ostvarila svoj san -
želela je postati spisateljica.
Olimp de Guž pokušala je zaraditi za život kao
autorka pozorišnih komada. Godinama se borila za postavku svojih
predstava u konzervativnom i kralju podređenom teatru Komedi France. Već jedna
od njenih prvih predstava u Parizu je postala političko pitanje. U komadu
"L´Esclavage des Nègres" (ropstvo crnaca) obradila je ropstvo u kolonijama Francuske. Već nakon tri izvedbe
gradonačelnik Pariza zabranio je predstavu. U novinama je de Guž bila ismejana.
Ogorčena napisala je: Čemu ova predrasuda
usmerena prema mom polu? Zašto se kaže, što sam više puta čula, da Komedi
France ne bi trebalo da postavlja predstave žena na scenu? Ja sam žena, ne tako
bogata ... zar ženama nikada neće biti dozvoljeno da na strahote siromaštva
odgovore nekim drugim sredstvom?
Demonstracije povodom Međunarodnog dana žena u Rusiji bile
su prvi stadijum ruske revolucije. Nakon oktobarske revolucije, boljševička
feminstkinja Aleksandra Kolontaj nagovorila je Lenjina da 8. mart postane
državni praznik, i tokom sovjetskog razdoblja se koristio za obeležavanje
"herojstva radnica".
Međutim, u mnogim komunističkim državama taj je praznik
izgubio svoju ideološku osnovu i postao prilika muškarcima za iskazivanje
ljubavi i poštovanja prema pripadnicama suprotnog pola, posluživši kao
svojevrsni pandan Danu majki i Danu zaljubljenih u zapadnim državama.
U Čehoslovačkoj se Dan žena za vreme komunističkog režima
pretvorio u parodiju, te je ukinut nakon baršunaste revolucije. U Mađarskoj je,
pak, običaj poklanjanja cveća ženama zadržao i nakon pada komunizma.
Dan žena je ostao državni praznik u Rusiji, Belorusiji,
Ukrajini, Kazahstanu, Kirgistanu, Moldaviji, Mongoliji i Tadžikistanu, a
obeležava se cvećem i poklonima.
Na Zapadu se Međunarodni dan žena uglavnom prestao
obeležavati 1930-ih, zbog toga što ga povezuju s komunizmom. Međutim, 1960-ih
su ga ponovno počele slaviti feministkinje. Godine 1975. koja je proglašena
Međunarodnom godinom žene, UN su službeno počele obeležavati Međunarodni dan
žena.
Danas mnoge organizacije u svetu, obeležavaju Međunarodni
dan žena, a neke se nastoje izboriti da postane državnim praznikom u kojima to
još nije slučaj.
Međunarodni dan žena obeležava se 8. marta svake godine.
Tog dana se slave ekonomska, politička i društvena dostignuća pripadnika
ženskog pola. Prvi Dan žena je obeležen 28. februara 1909. u SAD-u deklaracijom
koju je donela Socijalistička partija Amerike. Između ostalih važnih
istorijskih događaja, njime se obeležava i požar u fabrici Triangle Shirtwaist u Njujorku 1911. godine kada je poginulo preko
140 žena.
Ideja za obeležavanjem međunarodnog dana žena pojavila se
prvi put početkom 20. veka u doba brze industrijalizacije i ekonomske
ekspanzije koja je često dovodila do protesta zbog loših uslova rada. Žene
zaposlene u industriji odeće i tekstila su javno demonstrirale 8. marta 1857. u
Njujorku. Tekstilne radnice su protestovale zbog loših uslova rada i niskih
plata. Demonstracije je rasterala policija. Te iste žene su osnovale sindikat
dva meseca kasnije.
Protesti 8. marta događali su se i sledećih godina, od
kojih je najpoznatiji bio 1908. godine kada je 15.000 žena marširalo kroz
Njujork tražeći kraće radno vreme, bolje plate i pravo glasa. Godine 1910. prva
međunarodna ženska konferencija bila je održana u Kopenhagenu u organizaciji
Socijalističke Internacionale te ustanovila „Međunarodni dan žena“ na predlog
slavne nemačke socijalistkinje Klare Cetkin. Sledeće godine je Međunarodni dan
žena obeležilo preko milion ljudi u Austriji, Danskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj.
Ti događaji su koincidirali s požarom u fabrici Triangle Shirtwaist u Njujorku, nakon koga su slabe mere sigurnosti
na radu okrivljene za veliki broj žrtava. Na početku Prvog svetskog rata žene
širom Evrope su 8. marta 1913. održale demonstracije za mir.
Ženske studije su nastale pod uticajem pokreta za
oslobađanje žena. Nastale su kao
intelektualni deo njegovog napora. U ženskim studijima je prisutnost dve
dimenzije - ideološke i teorijske. Iz različitih viđenja uloge i ciljeva
ženskih studija, može se zaključiti da su ženske studije u toku svog razvoja
prošle fazu “harmonije” sa jednostavnim, didaktičkim, ideološkim ciljevima
pokreta, ali su nakon svog decenijskog postojanja sebi postavile ambiciozan
zadatak teorijske elaboracije problema spolnosti i podređenog položaja žene.
Otpor
prema mirnoj integraciji u postojeće društvene nauke proističe iz dva razloga:
iz kritike društvenih nauka - integrirati ženske studije u društvene nauke
značilo bi odustajanje od problematizacije tog problema u društvenim naukama.
Drugi razlog otežavanja integracije ženskih studija u društvene nauke je njihov
interdisciplinirani karakter.
Cilj
je da problem odnosa polova postane relevantno pitanje svih društvenih nauka,
ali da istovremeno zadrži izvesnu nezavisnost kojom bi se omogućio razvoj i
teorijska elaboracija ovog problema sa interdiscipliniranog stajališta. Ravnotežu
između integracije i nezavisnosti je teško postići u praksi. Pored silne želje
za postizanjem i jednog i drugog, ipak se vidi težnja ka jednom od toga. Te dve
tendencije imaju i svoj hronološki sled. Prva tendencija je da ženske studije
budu nezavisna disciplina i ona je hronološki starija od druge. Ona se sastoji
od insistiranja da ženske studije budu “borbeno sredstvo” podizanja svesti
žena. Ta tendencija krajem 70.-ih godina ima sve manje pristalica. Razlog tome
je što insistiranje na odvojenosti gubi svoju pređašnju opravdanost i
funkcionalnost. Druga tendencija su pristalice ženskih studija u postojeće
discipline. Sarah Hoagland smatra da bi za delotvornost tečajevi ženskih
studija trebali biti u poziciji da se suprotstavljaju tradiciji, a ne da od nje
budu ignorisani. Da bi ženske studije bile moguće bilo je neophodno da problem
položaja žene i odnosa polova prestane da bude mali deo velikih problema.
Žena
svoj jedini vid opstanka vidi u porodici i bivajući sprečena da ispituje
vlastite utopijske mogućnosti, ostaje u autoritetu postojećeg, jača ga i
podržava. Porodica u građanskom društvu omogućava održavanje i obnavljanje svih
ostvarenih ljudskih odnosa i jedino “nepodnošljivost čini podnošljivom”. Savremeni
ženski pokret i njegova teorijska misao u usponu koja želi temeljno preispitati
korene podređenosti žene i nametnutog joj biološkog i porodičnog identiteta,
otvorili su nove prostore analizi društvenih protivrečnosti. Otkrivaju se dosad
neprimećeni i nebitni oblici dominacije i eksploatacije žene - u jeziku u kojem
se smisaono i gramatički ogleda dominacija muškarca nad pojmovnim svetom. Analiziraju
se patrijarhalne vrednosti, stereotipi i predrasude, odgoj kojim polovi dobijaju
bitno neravnopravne i lažno komplenantarne identitete i sklonosti, razgrađuje
se romantična mitologija koja uzdiže žensko, ali pri tome zapravo potvrđuje
njenu neslobodu u ograničenoj i razoružanoj auri. U svakodnevici našeg još
vitalnog patrijarhalnog mentaliteta događa se da se ovaj splet za njega
ranjivih pitanja pretvara u “bauk feminizma” i onda tumači već poznatim
seksističim tezama o tipično ženskoj sklonosti prema preterivanju, a pri tome
se lagano zamagljuje problem i žena i dalje ostaje na svom mjestu.
Intelektualna
motivacija žena da odgovore na pitanja neravnopravnosti žene su nazvale
“Women´s studies” ili “ženske studije”. S jedne strane su to učenja o ženi i
kritička proučavanja svih aspekata društvenog odnosa polova, društvene podele
rada, prirode i istorije gde analiza žene zauzima središnje mesto. S
druge strane su to učenja za ženu, a ne samo o ženi. To su “Studije žena o
ženama za žene”.
Ženske studije su po mišljenju većine autora
nastale pod direktnim uticajem i zahvaljujući rastu ženskog pokreta. Ženske
studije su deo i poslednji odbljesak studentskog pokreta iz 60.-ih godina.
Studentski pokret je kao glavni cilj postavio reformu univerziteta i pokušao da
se suprotstavi monopolu univerziteta nad strukturom i definicijom znanja, nad
formom i sadržajem visokog obrazovanja.
Motivi organizovanja tečajeva ženskih studija su
slični impulsima koji su doveli do rasnih i etičkih studija. U središtu je bio
pokušaj reinterpretiranja društvenih fenomena uključivanjem zanemarenih i “nerelevantnih”
tema kao što su pol i rasa i korigovanje društvene teorije u svetlu nove
kritičke svesti. Najznačajniji trenutak u teorijskom sazrevanju i osvajanju akademskog
statusa ženskih studija je osnivanje časopisa The Signs - Journal of Women in
Culture and Society, 1975.g. koji uređuje grupa akademskih feministkinja.
Liberalni feminizam, za koga se ponekad
koristi izraz "feminizam srednje struje", je ogranak feminističkog
pokreta koji nastoji postići jednakost muškaraca i žena u društvu kroz
političku i pravnu reformu. Prema liberalnim feministkinjama sve žene su u
stanju vlastitim naporima da postignu jednakost s muškarcima, pa se ona može da
sedogodi bez promene društvene strukture. Liberalne feminstkinje se, kao i
druge feministkinje, zalažu za reproduktivna prava, pravo glasa, pravo na
obrazovanje, jednakost u platama, porodiljskog bolovanja, dečije dodatke, posebno
zdravstveno osiguranje kao i borbu protiv porodčnog nasilja.
Liberalni feminizam se obično vezuje za širu
ideologiju liberalizma, ali i uz tzv. Feminizam drugog talasa i radikalni
centar.
Liberalni feminizam je od 1970-ih pod udarom
drugih feminističkih pravaca, najčešće radikalnog feminizma kojim im zameraju de
facto zalaganje za status quo, odnosno činjenicu da su žene u SAD i
drugim državama u podređenom položaju usprkos de iure jednakosti.
Radikalne feministkinje tvrde da se žene mogu osloboditi jedino radikalnim
preobražajem društva, odnosno ukidanjem patrijarhalnih institucija uključujući
državu.
Liberalni feminizam je i pod udarom od strane
feminizma trećeg talasa koji mu zamera zanemarivanje interesa žena koje
pripadaju manjinskim grupama, kao i socijalističkog feminizma koji smatra da
žene neće biti slobodne dok bude klasne nejednakosti.
Socijalistički feminizam je pravac
feminizma koji smatra da se potpuna emancipacija žena, odnosno njeno
oslobođenje od tlačenja može provesti jedino uz poboljšanje njenog javnog, kao
i društvenog života, odnosno ukidanjem ekonomskih i kulturnih izvora tlačenja
žena. Socijalistički feminizam prema nekim izvorima predstavlja dualnu teoriju,
odnosno sintezu argumenata marksističkog feminizma kroz kapitalizam kao izvoru
ženskog tlačenja i argumenata radikalnog feminizma ulozi roda i patrijarhata.
Teorija je nastala i kao kritika i kao nadopuna
tradicionalnih marksističkih stavova, pri čemu se često navodi navodni neuspeh
Marksa da pronađe vezu između rodnog i klasnog ugnjetavanja. Marksističke
feministkinje navode radove Fridriha Engelsa (Poreklo porodice, privatnog
vlasništva i države) i Augusta Babela na ovu temu kako bi oborile taj
argument.
Socijalistički feminizam u najširem smislu
označava i feministička strujanja unutar različitih socijalističkih pokreta.
Za radikalne feministkinje muškarci su krivi za
eksploataciju žena, jer oni od podređenosti žena imaju konkretne koristi. Žene
za muškarce obavljaju neplaćeni rad, baveći se odgojem dece i kućnim poslovima,
i tako im je sprečen pristup pozicijama moći. RF smatraju da društvom
dominiraju i upravljaju muškarci, te da žene jos uvek žive u patrijahalnom
društvu, u kome su podređena klasa. Porodica je, za RF, ključna institucija u
kojoj se žene iskorišćavaju. RF zastupaju mišljenje da samo revolucija može
pružiti mogućnost da se žene oslobode eksploatisanja, kojem su izložene oduvek.
Muška dominacija je proizvod kulture, a silovanjem (za RF svaki seksualni odnos
sa muškarcem jeste silovanje), i ostalim oblicima nasilja, muškarci osiguravaju
i održavaju svoju moć. Muškarac se smatra neprijateljem ženskog oslobođenja, i
zato RF odbacuju bilo kakvu pomoć muškog roda u svojoj borbi za postizanje
prava kojima teže. Žene se moraju organizovati nezavisno, izvan društva. Veliki
broj RF, poput pripadnica Revolucionarne feminističke grupe iz Lidsa (1982),
tvrdi da samo lezbejke mogu biti istinske feministkinje, budući da su samo one
potpuno i istinski nezavisne od muškaraca. Žene su moralno nadmoćnije od muškaraca
i zato se patrijarhat mora zameniti matrijahatom. Iz ove perspektive, osim za
iskorišćavanje žena, muškarci su odgovorni i za sukobe, ratove, uništavanja
životne okoline, zloupotrebu naučnih dostignuća, itd. Neke teoretičarke
razlikuju dve grupe RF:
1.Radikalno-libertarijanske feministkinje misle
da je moguće i poželjno da se rodne razlike iskorene ili bar znatno smanje. One
teže stanju androginije u kojem se žene i muškarci ne razlikuju mnogo. Idealno
stanje bi bilo ono u kojem bi i žene i muškarci preuzeli najbolje
karakteristike i jednih i drugih. One veruju da su razlike između muškog i
ženskog društveno konstruisane i da će do jednakosti između polova doći kad se
one uklone.
2.Radikalno-kulturne feministkinje veruju u superiornost ženskog principa. One
ne veruju da oslobođenje žena treba da se ostvari kroz spajanje ženskih i
muških svojstava. Izražavaju stav da je bolje biti žena/žensko nego
muškarac/muško, tako da žene ne treba da pokušavaju da budu nalik muškarcima.
One slave karakteristike povezane sa ženskošću – zajedništvo, povezivanje,
deljenje sa drugima, emocije, telo, poverenje, odsustvo hijerarhije, proces,
radost, imanenciju, mir, život. Sa druge strane, neprijateljske su prema
karakteristikama koje se povezuju sa muškošću – autonomija, hijerarhija,
dominacija, transcendencija, asketizam, rat i smrt.
Mnoge teoretičarke se slažu da je razlika između
ove dve varijante radikalnog feminizma prenaglašena, ali, takođe, misle da
upravo to održava stvarne i značajne razlike unutar ovog feminističkog
pristupa. Najvažnija teoretičarka radikalno feminističkog shvatanja je
Shulamith Firestone (Šalamit Fireston). Ona je u svojoj knjizi „Dijalektika
pola“ (The Dialectics of Sex), objavljenoj 1970, prvi put dala objašnjena
ženske nejednakosti. Ona ističe da su žene hendikepirane svojom biologijom.
Menstruacija, menopauza, trudnoća, rađanje i dojenje fizički su tereti i imaju
ozbiljne društvene posledice, jer dok su žene trudne ili čuvaju decu, njihov
fizički opstanak zavisi od muškarca (bio to muž, ljubavnik, brat, država,
najšira zajednica).
Karakteristika biološke porodice jeste da je ona temelj svih tipova
nejednakosti, jer muškarci uživaju u svojoj moći nad ženama i žele svoju
dominaciju da prošire i na druge muškarce. Tako se dolazi do ekonomske klasne
nejednakosti, koja, zatim, uzrokuje i sve ostale nejednskosti.
Značajne teoretičarke radikalnog feminizma su i Sherry B.Ortner (bavila se
kulturološkim obezvređivanjem žena), kao i Michelle Z.Rosaldo (proučavala je
podređenost žena u društvenim područjima).
