Khalida Messaoudi 2/2

U rastućem konfliktu između vladajuće partije FLN i islamističke partije FIS Mesaudi je predstavnica „treće sile“, koja zahteva i podržava demokratski Alžir, koji će respektovati tradicionalne razlike mnogobrojnih naroda: „Ja sam protiv starih snaga FLN-a, koje gotovo 35 godina sistematski uništavjau Alžir, kojima je uspelo da pred sobom imaju hiljade mladih gotovo nepismenih ljudi, bez posla i stana. Ja ne želim ni jedno od ponuđenih društava i borim još od 1979. godine se za drugi model.“

FLN-ova država, koja je proglasila islam za državnu religiju, islamističkom pokretu nije pružila nikakav otpor, nego ga je pokušala instrumentalizovati protiv demokratskog i građanskog pokreta. Demokrate i žene sve su više postajale žrtve terorističkih akcija, koje se uglavnom pripisuju islamističkim grupama, ali grupama koje finansira arapska država. Ove akcije su s početka imale veliki odek i u stanovništvu, obzirom da se dobro smišljenom politikom davala pomoć najsiromašnijim u džamijama, a besperspektivnoj mladeži ponudila se kakva-takva slika sveta. Žene, ukoliko se nisu priključivale islamističkom pokretu, bile su cilj islamističke propagande koja ih je proglašavala grešnima, a i same su bile krive ukoliko nisu mogle pronaći posao, iako je s početka 90-tih godine jedva svako stoto radno mesto bilo dodeljivano ženi.

Kada je 1991. godine Islamski sveti front na prvom prebrojavanju glasova za parlamentarne izbore osvojio 42% glasova, vojska je prekinula izbore. Mesaudi i drugi demokrati pozdravili su prekidanje izbora zbog straha od uvođenja islamske države po ugledu na Sudan ili Iran. Kada je 1992. godine bivši vojnik Muhamed Budiaf imenovan za predsednika, ona je radila u njegovom savetodavnom gremiju, s obzirom da se on zalagao za demokratske reforme. U junu iste godine Budiaf je ubijen pred uključenim kamerama. Nakon toga došlo je do ciljanih atentata na demokrate i intelektualce. Osvetničke akcije vojske nisu išle u prilog civilima, već islamističkim grupama. Broj do sada palih žrtava od prekida izbora procenjuje se na 30.000 do 40.000. 12.6.1993. godine Mesaudi je postala žrtva javne smrtne presude, tzv. „fetve“ koja ju je proglasila „divljači za odrstrijel“.

Mesaudi se odlučila da ostane u svojoj domovini, a ne da pokuša pobeći u inostranstvo kako su to radili mnogi progonjeni. Od tog dana ona živi u podzemlju i svaki dan menja mesto boravka, a podržavaju je njena rodbina i prijatelji. Morala je prestati sa svojim radom kao nastavnica. Postala je simbolom otpora. Uspela je pukim slučajem preživeti dva atentata. Njen politički rad se, uprkos najtežim uslovima nastavlja: U novembru 1993. godine izabrana je za jednu od potpredsednica „Pokreta za Republiku“ (Mouvement pour la république, MPR). Ona u svojim govorima kritikuje i neaktivnu ulogu zapada i neumorno ukazuje na desetine hiljada civilnih žrtava u ovom „ratu protiv naroda“, te posebno naglašava povredu prava žena.
 
1997. godine na otvorenoj listi RCD-a ona je izabrana u Parlament. S tim u vezi bitna je njena kampanja „Milion potpisa“ kojom pokušava promeniti zakon o porodičnom pravu u korist žena. Kada je nakon krvavog ugušivanja protesta berbera ona dala izjavu solidarnosti, njene dugogodišnje kolege su je isključile iz partije. Ona smatra da je razlog za to zapravo njena borba za prava žena. Kalida Mesaudi je jedan od organizatora udruženja "S.O.S. Femmes en Détresse".

Comments (5) Posted to Generalna 01/08/2009 Edit

Khalida Messaoudi 1/2


 
Kalida Mesaudi je tačno četiri godine starija od njene zemlje Alžira, koji je 1962. godine nastao nakon krvavih borbi za osvajanje nezavisnosti i oslobođenje od francuske kolonijalizacije. Rasla je sa dva brata i dve sestre u uglednoj kabiliskoj porodici. Tu je i upoznala alžirski islam koji je u svom izvornom obliku dosta tolerantan: Svaki čovek je odgovoran samo Bogu, a privatnost vere se poštuje.

Otac, državni službenik, hteo je da joj pruži što je moguće bolje vaspitanje. Tako je Mesaudi posećivala veoma uglednu žensku gimnaziju. Ovde se morala susresti sa arabizacijom školstva, jednom od mnogih pogrešnih odluka vladajuće socijalističko-vojne partije jedinstva FLN (Front nacionalne slobode), te sa sistemom kojeg su obežavale korupcije i prividna privreda. 1982. Mesaudi je počela raditi kao nastavnica matematike. Ona se pokušala boriti protiv arabiziranja i islamiziranja obrazovnog sistema, te se zalagala za održanje svetskog standarda u vaspitanju dece.

Tek početkom 80-tih godina po prvi put se politički oglasila, kada se izjasnila protiv novih po žene nepravednih zakona FLN-režima. Novi izborni zakon odobravao je muškarcima da glasaju umesto njihovih žena. Novi zakon o porodičnom pravu, potcrtavao je da žene celi svoj život ostaju zavisne od muških pripadnika svoje porodice, dakle od njihovih supruga. U brakorazvodnom pravu, te u zakonima o nasledstvu žene su bile oštećene. Ovi zakoni predstavljali su kršenje Ustava, koji je i za žene i za muškarce propisivao jednaka prava i obaveze. Zajedno sa feministkinjama, komunistkinjama i starim partizankama iz oslobodilačkog rata Kalida Mesaudi sakupila je 10.000 potpisa protiv novih propisa porodičnog prava i sa hiljadama žena organizovala demonstracije na ulicama. Zakon o putovanjima zbog stvarno jakog pritiska žena morao je biti povučen, ali je zakon o porodičnom pravu, ipak, uspostavljen 1984. godine. Ovo je bio još jedan korak vlade koja je zemlju udaljavala od demokratije i vodila je prema islamizaciji.

15. marta 1985. godine Mesaudi je sa svojim saradnicama i istomišljenicama osnovala „Udruženje za jednakost muškaraca i žena pred zakonom“, koje je postojalo do 1989. (="Association pour l’egalité devant la loi entre les femmes et les hommes"), ona je postala preteča građanskog alžirkog pokreta za prava žena, osim toga ona je velika simpatizerka kulturnog pokreta Kabila koji zahtevaju priznavanje njenog jezika i kulture.

1988. godine nakon veoma teških nemira vlada se odlučila da demokratizacijom potraži izlaz iz teške socijalno-ekonomske situacije. Ovo je imalo za posledicu organizovanje više od 50 partija i časopisa koji su kritikovali vladu. Ovo otvaranje nije dozvolilo organizovanje samo levičarsko-liberalnih partija kakva je bila RCD (Udruženje za kulturu i demokratiju) kojem je bliska bila i Kalida Mesaudi, već i organizovanje islamističkih partija kao što je FIS (Islamski sveti front). 1990. godine Mesaudi je osnovala feminističko „Nezavisno udruženje za dobivanje prava žena“ ("Association indépendant pour le triomphe des droits des femmes" AITDF), i postala njegova predsednica.

Comments (0) Posted to Generalna 01/08/2009 Edit

Clara Zetkin 2/2

Klara Cetkin je u SPD-u sa Rozom Luksemburg, bliskom prijateljicom i poverenicom bila jedna od glavnih ličnosti levog revolucionarnog krila partije. U debati o revizionizmu na početku dvadesetog veka sa Rozom Luksemburg napada reformističke teze Eduarda Bernštajna.

Cetkinovu je veoma interesovala ženska politika, uključujući borbu za ravnopravnost i pravo glasa za žene. Razvila je socijaldemokratski ženski pokret u Nemačkoj; od 1891. do 1917. pisala je za SPD-ove ženske novine Die Gleichheit (Jednakost). Godine 1907. postaje vođa novoformirane "Ženske kancelarije" u SPD-u. Organizovala je proslavu prvog "Međunarodnog dana žena", 8. marta 1911.

Tokom Prvog svetskog rata, Klara Cetkin je sa Karlom Libknehtom, Rozom Luksemburg i drugim uticajnim političarima iz SPD-a odbacila partijsku politiku Burgfrieden (primirje sa vladom, obećanje o uzdržavanju od svih štrajkova tokom rata). Uz druge antiratne aktivnosti, Cetkinova je ortanizovala međunarodnu žensku antiratnu konferenciju u Berlinu 1915. godine. Zbog antiratnih stavova bila je hapšena nekoliko puta tokom rata.

1916, Klara Cetkin je bila jedan od saosnivača Spartakističke lige i Nezavisne socijaldemokratske partije Nemačke (USPD) koja se 1917. otcepila od svoje matične partije, SPD-a, zbog neslaganja sa njenim proratnim stavovima. Januara 1919, nakon Nemačke revolucije novembra prethodne godine, osnovana je KPD (Komunistička partija Nemačke) kojoj Klara Cetkin pristupa i predstavlja je od 1920. do 1933. u nemačkom parlamentu. Intervjuisala je Lenjina o "ženskom pitanju", 1920. i transkript intervjua se može naći na [1] (na engleskom).

Do 1924, Klara Cetkin je bila član centralne kancelarije KPD-a; od 1927. do 1929. bila je član partijskog centralnog komiteta. Takođe je bila član izvršnog komiteta Komunističke internacionale (Kominterna) od 1921. do 1933. Godine 1925. izabrana je za predsednika nemačke levičarske humanitarne organizacije Rote Hilfe (Crvena pomoć). Avgusta 1932, kao predsedavajuća Rajhstaga po starešinstvu, pozvala je narod da se bori protiv nacionalsocijalizma.

Kada su Adolf Hitler i njegova Nacional-socijalistička nemačka radnička partija preuzeli vlast, Komunistička partija Nemačke je izbačena iz Rajhstaga, nakon požara u Rajhstagu, 1933. Klara Cetkin poslednji put odlazi u egzil, ovoga puta u Sovjetski Savez. Tamo je umrla 20. juna 1933, sa skoro 76 godina. Sahranjena je kod zidina Kremlja u Moskvi.

Comments (10) Posted to Generalna 12/14/2008 Edit

Clara Zetkin 1/2

Klara Cetkin, devojačko prezime Ajzner (nem. Clara Zetkin, Eißner; 5. jul 185720. jun 1933), bila je uticajni nemački socijalistički političar i borac za ženska prava. Do 1917. je bila aktivna u Socijaldemokratskoj partiji Nemačke, a zatim je stupila u Nezavisnu socijal-demokratsku partiju Nemačke (USPD) i njegovom ekstremnom levičarskom krilu, Spartakističkoj ligi - koja je kasnije postala Komunistička partija Nemačke (KPD), koju je ona predstavljala u Rajhstagu tokom Vajmarske Republike od 1920. do 1933.

Školujući se za nastavnicu, Klara Cetkin se povezala sa ženskim i radničkim pokretom u Nemačkoj od 1874. 1878, postala je član Socijalističke radničke partije (Sozialistische Arbeiterpartei, SAP). Ova partija je osnovana 1875. spajanjem dveju prethodnih partija: Opšte nemačke radničke asocijacije (ADAV), koju je osnovao Ferdinand Lasal i Socijaldemokratske radničke partije (SDAP) Augusta Bebela i Vilhelma Libknehta. Godine 1890. njeno ime je promenjeno u današnje - Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD).

Zbog zabrane socijalističkih aktivnosti koju je u Nemačkoj uveo Bizmark, 1878, Klara Cetkin je prešla u Cirih, 1882. a zatim je otišla u egzil u Pariz. Tokom boravka u Parizu igrala je važnu ulogu u osnivanju Socijalističke internacionale. Takođe je uzela prezime svog partnera, ruskog revolucionara Osipa Cetkina sa kojim je imala dva sina. Kasnije je bila udata za umetnika, Georga Fridriha Cundela od 1899. do 1928.

 

 

 

Comments (0) Posted to Generalna 12/14/2008 Edit

Olympe de Gouges 2/2

Potaknuta revolucionarnim događanjima 1789. sve više se okretala prema politici. De Guž je bila redovna posetiteljka sednica Nacionalne skupštine. Svoje ideje pretočila je u predloge socijalno-političkih mera, koje je štampala o svom trošku i lepila kao plakate po Parizu. Na taj način je o njoj diskutovao ceo Pariz.

Svojom Poveljom o pravima žene i građanke Olimp de Guž bila je prva osoba koja je formulisala zaista opširna ljudska i građanska prava. Član 1. glasi: Žena je rođena slobodna i ostaje jednaka muškarcu u svim pravima. Socijalne razlike mogu se opravdati samo blagostanjem zajednice.

Ova deklaracija je postigla veliki ugled u celoj Francuskoj, ali i u inostranstvu. Njen spis "Tri urneka ili dobrobit domovine" doveo je do njenog hapšenja. Ovo je dalo povoda da se u Olimp de Guž prepozna pripadnica partije žirodinaca, koja je istovremeno (maj/juni 1793.) bila izbačena iz Konventa. De Guž je u svom spisu predložila referendum na kojem bi narod glasao o tri predložena oblika vladavine: "Republikanska vlada, jedna jedina i posredna, federativna vlada ili monarhija". Pored toga u decembru 1792. godine ona je javno, pre svega iz humanih razloga, stala u odbranu kralja. On je želela promenu društva, ali ne putem besmislenog nasilja, već putem reči, objavljivanjem spisa i apelima na zdrav razum. Time je ona - uprkos razlici između nje i Rusoa - ostala prava zastupnica prosvetiteljstva.

De Guž je došla pred tribunal Revolucije. Obe akcije, njen spis, te njen istup u odbranu kralja protumačeni su kao zalaganje za monarhiju. 3. novembra 1793. godine Olimp de Guž je giljotirana.

Olimp nije osuđena samo kao pripadnica partije žirondinaca, već i kao borac za prava žena. Njene reči su nastavile da žive i posle nje: "I pored svih intriga, i pored svih stranaka čije su strastvene borbe podelile Francusku, odabrala sam za sebe sasvim novi put, oslanjajući se samo na moje sopstvene oči, slušajući samo moj unutrašnji glas, usprotivila sam se tlačiteljima i svoj sam život žrtvovala Revoluciji."

 

 

 

Comments (0) Posted to Generalna 12/14/2008 Edit

Olympe de Gouges 1/2

Olimp de Guž (rođena Meri Guž 7. maja 1748. – pogubljena 3. novembra 1793.) je bila francuska spisateljica i revolucionarka i borac za prava žena za vreme Francuske revolucije. Napisala je čuvenu Povelju o pravima žene i građanke.

Olimp de Guž je rođena 1748. u Montobanu u blizini Tuluza u južnoj Francuskoj kao Mari Guž. Njeno poreklo bilo je malograđansko. Iako je bila jednako pametna, kao i lepa, njenu inteligenciju nisu poštovali i unapređivali: gotovo da nije znala čitati i pisati, a kao neko poreklom iz južne Francuske nije znala govoriti ni čisti francuski jezik. Svoja dela kasnije je diktirala sekretarici.

Uprkos mnogobrojnim manama: „pogrešan“ pol, „pogrešno“ poreklo, loš odgoj, bez imetka i još pored toga još udovica, Mari Guž nije želela da se prepusti životu kakav ju je očekivao. Ona se preselila u revolucionarni Pariz, gde je sama sebi dala lepo ime „Olimp de Guž“, te stupila u kontakt sa obrazovnim krugovima i kulturnim društvima. Živela je od darova koje su joj davali njeni ljubavnici, koji su istovremeno plaćali i njene troškove, a klevetu da je kurva prihvatila je kako bi ostvarila svoj san - želela je postati spisateljica.

Olimp de Guž pokušala je zaraditi za život kao autorka pozorišnih komada. Godinama se borila za postavku svojih predstava u konzervativnom i kralju podređenom teatru Komedi France. Već jedna od njenih prvih predstava u Parizu je postala političko pitanje. U komadu "L´Esclavage des Nègres" (ropstvo crnaca) obradila je ropstvo u kolonijama Francuske. Već nakon tri izvedbe gradonačelnik Pariza zabranio je predstavu. U novinama je de Guž bila ismejana.

Ogorčena napisala je: Čemu ova predrasuda usmerena prema mom polu? Zašto se kaže, što sam više puta čula, da Komedi France ne bi trebalo da postavlja predstave žena na scenu? Ja sam žena, ne tako bogata ... zar ženama nikada neće biti dozvoljeno da na strahote siromaštva odgovore nekim drugim sredstvom?

 

Comments (0) Posted to Generalna 12/14/2008 Edit

...

Comments (0) Posted to Generalna 11/30/2008 Edit

A sad nesto opustenije :)

Comments (0) Posted to Generalna 11/30/2008 Edit

Međunarodni dan žena - 8. mart 2/2

Demonstracije povodom Međunarodnog dana žena u Rusiji bile su prvi stadijum ruske revolucije. Nakon oktobarske revolucije, boljševička feminstkinja Aleksandra Kolontaj nagovorila je Lenjina da 8. mart postane državni praznik, i tokom sovjetskog razdoblja se koristio za obeležavanje "herojstva radnica".

Međutim, u mnogim komunističkim državama taj je praznik izgubio svoju ideološku osnovu i postao prilika muškarcima za iskazivanje ljubavi i poštovanja prema pripadnicama suprotnog pola, posluživši kao svojevrsni pandan Danu majki i Danu zaljubljenih u zapadnim državama.

U Čehoslovačkoj se Dan žena za vreme komunističkog režima pretvorio u parodiju, te je ukinut nakon baršunaste revolucije. U Mađarskoj je, pak, običaj poklanjanja cveća ženama zadržao i nakon pada komunizma.

Dan žena je ostao državni praznik u Rusiji, Belorusiji, Ukrajini, Kazahstanu, Kirgistanu, Moldaviji, Mongoliji i Tadžikistanu, a obeležava se cvećem i poklonima.

Na Zapadu se Međunarodni dan žena uglavnom prestao obeležavati 1930-ih, zbog toga što ga povezuju s komunizmom. Međutim, 1960-ih su ga ponovno počele slaviti feministkinje. Godine 1975. koja je proglašena Međunarodnom godinom žene, UN su službeno počele obeležavati Međunarodni dan žena.

Danas mnoge organizacije u svetu, obeležavaju Međunarodni dan žena, a neke se nastoje izboriti da postane državnim praznikom u kojima to još nije slučaj.

Comments (0) Posted to Generalna 11/30/2008 Edit

Međunarodni dan žena - 8. mart 1/2

Međunarodni dan žena obeležava se 8. marta svake godine. Tog dana se slave ekonomska, politička i društvena dostignuća pripadnika ženskog pola. Prvi Dan žena je obeležen 28. februara 1909. u SAD-u deklaracijom koju je donela Socijalistička partija Amerike. Između ostalih važnih istorijskih događaja, njime se obeležava i požar u fabrici Triangle Shirtwaist u Njujorku 1911. godine kada je poginulo preko 140 žena.

Ideja za obeležavanjem međunarodnog dana žena pojavila se prvi put početkom 20. veka u doba brze industrijalizacije i ekonomske ekspanzije koja je često dovodila do protesta zbog loših uslova rada. Žene zaposlene u industriji odeće i tekstila su javno demonstrirale 8. marta 1857. u Njujorku. Tekstilne radnice su protestovale zbog loših uslova rada i niskih plata. Demonstracije je rasterala policija. Te iste žene su osnovale sindikat dva meseca kasnije.

Protesti 8. marta događali su se i sledećih godina, od kojih je najpoznatiji bio 1908. godine kada je 15.000 žena marširalo kroz Njujork tražeći kraće radno vreme, bolje plate i pravo glasa. Godine 1910. prva međunarodna ženska konferencija bila je održana u Kopenhagenu u organizaciji Socijalističke Internacionale te ustanovila „Međunarodni dan žena“ na predlog slavne nemačke socijalistkinje Klare Cetkin. Sledeće godine je Međunarodni dan žena obeležilo preko milion ljudi u Austriji, Danskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj. Ti događaji su koincidirali s požarom u fabrici Triangle Shirtwaist u Njujorku, nakon koga su slabe mere sigurnosti na radu okrivljene za veliki broj žrtava. Na početku Prvog svetskog rata žene širom Evrope su 8. marta 1913. održale demonstracije za mir.

Comments (0) Posted to Generalna 11/30/2008 Edit

Ženske studije 2/2

Ženske studije su nastale pod uticajem pokreta za oslobađanje žena. Nastale su kao intelektualni deo njegovog napora. U ženskim studijima je prisutnost dve dimenzije - ideološke i teorijske. Iz različitih viđenja uloge i ciljeva ženskih studija, može se zaključiti da su ženske studije u toku svog razvoja prošle fazu “harmonije” sa jednostavnim, didaktičkim, ideološkim ciljevima pokreta, ali su nakon svog decenijskog postojanja sebi postavile ambiciozan zadatak teorijske elaboracije problema spolnosti i podređenog položaja žene.

Otpor prema mirnoj integraciji u postojeće društvene nauke proističe iz dva razloga: iz kritike društvenih nauka - integrirati ženske studije u društvene nauke značilo bi odustajanje od problematizacije tog problema u društvenim naukama. Drugi razlog otežavanja integracije ženskih studija u društvene nauke je njihov interdisciplinirani karakter.

Cilj je da problem odnosa polova postane relevantno pitanje svih društvenih nauka, ali da istovremeno zadrži izvesnu nezavisnost kojom bi se omogućio razvoj i teorijska elaboracija ovog problema sa interdiscipliniranog stajališta. Ravnotežu između integracije i nezavisnosti je teško postići u praksi. Pored silne želje za postizanjem i jednog i drugog, ipak se vidi težnja ka jednom od toga. Te dve tendencije imaju i svoj hronološki sled. Prva tendencija je da ženske studije budu nezavisna disciplina i ona je hronološki starija od druge. Ona se sastoji od insistiranja da ženske studije budu “borbeno sredstvo” podizanja svesti žena. Ta tendencija krajem 70.-ih godina ima sve manje pristalica. Razlog tome je što insistiranje na odvojenosti gubi svoju pređašnju opravdanost i funkcionalnost. Druga tendencija su pristalice ženskih studija u postojeće discipline. Sarah Hoagland smatra da bi za delotvornost tečajevi ženskih studija trebali biti u poziciji da se suprotstavljaju tradiciji, a ne da od nje budu ignorisani. Da bi ženske studije bile moguće bilo je neophodno da problem položaja žene i odnosa polova prestane da bude mali deo velikih problema.

Žena svoj jedini vid opstanka vidi u porodici i bivajući sprečena da ispituje vlastite utopijske mogućnosti, ostaje u autoritetu postojećeg, jača ga i podržava. Porodica u građanskom društvu omogućava održavanje i obnavljanje svih ostvarenih ljudskih odnosa i jedino “nepodnošljivost čini podnošljivom”. Savremeni ženski pokret i njegova teorijska misao u usponu koja želi temeljno preispitati korene podređenosti žene i nametnutog joj biološkog i porodičnog identiteta, otvorili su nove prostore analizi društvenih protivrečnosti. Otkrivaju se dosad neprimećeni i nebitni oblici dominacije i eksploatacije žene - u jeziku u kojem se smisaono i gramatički ogleda dominacija muškarca nad pojmovnim svetom. Analiziraju se patrijarhalne vrednosti, stereotipi i predrasude, odgoj kojim polovi dobijaju bitno neravnopravne i lažno komplenantarne identitete i sklonosti, razgrađuje se romantična mitologija koja uzdiže žensko, ali pri tome zapravo potvrđuje njenu neslobodu u ograničenoj i razoružanoj auri. U svakodnevici našeg još vitalnog patrijarhalnog mentaliteta događa se da se ovaj splet za njega ranjivih pitanja pretvara u “bauk feminizma” i onda tumači već poznatim seksističim tezama o tipično ženskoj sklonosti prema preterivanju, a pri tome se lagano zamagljuje problem i žena i dalje ostaje na svom mjestu.

Comments (0) Posted to Generalna 11/16/2008 Edit

Ženske studije 1/2

Intelektualna motivacija žena da odgovore na pitanja neravnopravnosti žene su nazvale “Women´s studies” ili “ženske studije”. S jedne strane su to učenja o ženi i kritička proučavanja svih aspekata društvenog odnosa polova, društvene podele rada, prirode i istorije gde analiza žene zauzima središnje mesto. S druge strane su to učenja za ženu, a ne samo o ženi. To su “Studije žena o ženama za žene”.

Ženske studije su po mišljenju većine autora nastale pod direktnim uticajem i zahvaljujući rastu ženskog pokreta. Ženske studije su deo i poslednji odbljesak studentskog pokreta iz 60.-ih godina. Studentski pokret je kao glavni cilj postavio reformu univerziteta i pokušao da se suprotstavi monopolu univerziteta nad strukturom i definicijom znanja, nad formom i sadržajem visokog obrazovanja.

Motivi organizovanja tečajeva ženskih studija su slični impulsima koji su doveli do rasnih i etičkih studija. U središtu je bio pokušaj reinterpretiranja društvenih fenomena uključivanjem zanemarenih i “nerelevantnih” tema kao što su pol i rasa i korigovanje društvene teorije u svetlu nove kritičke svesti. Najznačajniji trenutak u teorijskom sazrevanju i osvajanju akademskog statusa ženskih studija je osnivanje časopisa The Signs - Journal of Women in Culture and Society, 1975.g. koji uređuje grupa akademskih feministkinja.

Comments (0) Posted to Generalna 11/16/2008 Edit

Liberalni feminizam

Liberalni feminizam, za koga se ponekad koristi izraz "feminizam srednje struje", je ogranak feminističkog pokreta koji nastoji postići jednakost muškaraca i žena u društvu kroz političku i pravnu reformu. Prema liberalnim feministkinjama sve žene su u stanju vlastitim naporima da postignu jednakost s muškarcima, pa se ona može da sedogodi bez promene društvene strukture. Liberalne feminstkinje se, kao i druge feministkinje, zalažu za reproduktivna prava, pravo glasa, pravo na obrazovanje, jednakost u platama, porodiljskog bolovanja, dečije dodatke, posebno zdravstveno osiguranje kao i borbu protiv porodčnog nasilja.

Liberalni feminizam se obično vezuje za širu ideologiju liberalizma, ali i uz tzv. Feminizam drugog talasa i radikalni centar.

Liberalni feminizam je od 1970-ih pod udarom drugih feminističkih pravaca, najčešće radikalnog feminizma kojim im zameraju de facto zalaganje za status quo, odnosno činjenicu da su žene u SAD i drugim državama u podređenom položaju usprkos de iure jednakosti. Radikalne feministkinje tvrde da se žene mogu osloboditi jedino radikalnim preobražajem društva, odnosno ukidanjem patrijarhalnih institucija uključujući državu.

Liberalni feminizam je i pod udarom od strane feminizma trećeg talasa koji mu zamera zanemarivanje interesa žena koje pripadaju manjinskim grupama, kao i socijalističkog feminizma koji smatra da žene neće biti slobodne dok bude klasne nejednakosti.

Comments (8) Posted to Generalna 11/09/2008 Edit

Socijalistički feminizam

 

Socijalistički feminizam je pravac feminizma koji smatra da se potpuna emancipacija žena, odnosno njeno oslobođenje od tlačenja može provesti jedino uz poboljšanje njenog javnog, kao i društvenog života, odnosno ukidanjem ekonomskih i kulturnih izvora tlačenja žena. Socijalistički feminizam prema nekim izvorima predstavlja dualnu teoriju, odnosno sintezu argumenata marksističkog feminizma kroz kapitalizam kao izvoru ženskog tlačenja i argumenata radikalnog feminizma ulozi roda i patrijarhata.

Teorija je nastala i kao kritika i kao nadopuna tradicionalnih marksističkih stavova, pri čemu se često navodi navodni neuspeh Marksa da pronađe vezu između rodnog i klasnog ugnjetavanja. Marksističke feministkinje navode radove Fridriha Engelsa (Poreklo porodice, privatnog vlasništva i države) i Augusta Babela na ovu temu kako bi oborile taj argument.

Socijalistički feminizam u najširem smislu označava i feministička strujanja unutar različitih socijalističkih pokreta.

Comments (0) Posted to Generalna 11/09/2008 Edit

Radikalni feminizam 2

Za radikalne feministkinje muškarci su krivi za eksploataciju žena, jer oni od podređenosti žena imaju konkretne koristi. Žene za muškarce obavljaju neplaćeni rad, baveći se odgojem dece i kućnim poslovima, i tako im je sprečen pristup pozicijama moći. RF smatraju da društvom dominiraju i upravljaju muškarci, te da žene jos uvek žive u patrijahalnom društvu, u kome su podređena klasa. Porodica je, za RF, ključna institucija u kojoj se žene iskorišćavaju. RF zastupaju mišljenje da samo revolucija može pružiti mogućnost da se žene oslobode eksploatisanja, kojem su izložene oduvek. Muška dominacija je proizvod kulture, a silovanjem (za RF svaki seksualni odnos sa muškarcem jeste silovanje), i ostalim oblicima nasilja, muškarci osiguravaju i održavaju svoju moć. Muškarac se smatra neprijateljem ženskog oslobođenja, i zato RF odbacuju bilo kakvu pomoć muškog roda u svojoj borbi za postizanje prava kojima teže. Žene se moraju organizovati nezavisno, izvan društva. Veliki broj RF, poput pripadnica Revolucionarne feminističke grupe iz Lidsa (1982), tvrdi da samo lezbejke mogu biti istinske feministkinje, budući da su samo one potpuno i istinski nezavisne od muškaraca. Žene su moralno nadmoćnije od muškaraca i zato se patrijarhat mora zameniti matrijahatom. Iz ove perspektive, osim za iskorišćavanje žena, muškarci su odgovorni i za sukobe, ratove, uništavanja životne okoline, zloupotrebu naučnih dostignuća, itd. Neke teoretičarke razlikuju dve grupe RF:

1.Radikalno-libertarijanske feministkinje misle da je moguće i poželjno da se rodne razlike iskorene ili bar znatno smanje. One teže stanju androginije u kojem se žene i muškarci ne razlikuju mnogo. Idealno stanje bi bilo ono u kojem bi i žene i muškarci preuzeli najbolje karakteristike i jednih i drugih. One veruju da su razlike između muškog i ženskog društveno konstruisane i da će do jednakosti između polova doći kad se one uklone.

2.Radikalno-kulturne feministkinje veruju u superiornost ženskog principa. One ne veruju da oslobođenje žena treba da se ostvari kroz spajanje ženskih i muških svojstava. Izražavaju stav da je bolje biti žena/žensko nego muškarac/muško, tako da žene ne treba da pokušavaju da budu nalik muškarcima. One slave karakteristike povezane sa ženskošću – zajedništvo, povezivanje, deljenje sa drugima, emocije, telo, poverenje, odsustvo hijerarhije, proces, radost, imanenciju, mir, život.  Sa druge strane, neprijateljske su prema karakteristikama koje se povezuju sa muškošću – autonomija, hijerarhija, dominacija, transcendencija, asketizam, rat i smrt.

Mnoge teoretičarke se slažu da je razlika između ove dve varijante radikalnog feminizma prenaglašena, ali, takođe, misle da upravo to održava stvarne i značajne razlike unutar ovog feminističkog pristupa. Najvažnija teoretičarka radikalno feminističkog shvatanja je Shulamith Firestone (Šalamit Fireston). Ona je u svojoj knjizi „Dijalektika pola“ (The Dialectics of Sex), objavljenoj 1970, prvi put dala objašnjena ženske nejednakosti. Ona ističe da su žene hendikepirane svojom biologijom. Menstruacija, menopauza, trudnoća, rađanje i dojenje fizički su tereti i imaju ozbiljne društvene posledice, jer dok su žene trudne ili čuvaju decu, njihov fizički opstanak zavisi od muškarca (bio to muž, ljubavnik, brat, država, najšira zajednica).

Karakteristika biološke porodice jeste da je ona temelj svih tipova nejednakosti, jer muškarci uživaju u svojoj moći nad ženama i žele svoju dominaciju da prošire i na druge muškarce. Tako se dolazi do ekonomske klasne nejednakosti, koja, zatim, uzrokuje i sve ostale nejednskosti.
Značajne teoretičarke radikalnog feminizma su i Sherry B.Ortner (bavila se kulturološkim obezvređivanjem žena), kao i Michelle Z.Rosaldo (proučavala je podređenost žena u društvenim područjima).

 

Comments (2) Posted to Generalna 11/03/2008 Edit


Around here

Categories

Moji linkovi

Generalna

Feeds